Vasiljeviću je bilo jasno da je na Kosovu i Metohiji u toku ne samo izgon Srba i Crnogoraca, vec i temeljno uništavanje svedočanstava srpske duhovnosti, tragova srpskog življenja.
Po prirodnoj logici stvari, kada bi makoji narod u Evropi ili u bilo kojem delu sveta imao u svojoj kulturnoj istoriji jednog Miodraga A. Vasiljevića davno bi štampao i preštampao njegova sabrana dela.
Svakojako, ne bi dopustio da u fono-arhivu Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu čame neobjavljeni Vasiljavićevi rukopisi i tonalni zapisi (Centralna i Zapadna Srbija na primer!), notni zapisi i beleške sa različitih terena i putovanja, mnoštvo snimljenih magnetofonskih traka. Rukopisna i zvučna ostavština etnomuzikografa Miodraga A. Vasiljevića do danas nije arhivski obrađena, nije sređena niti sistematizovana.
Neka na me ja na cast!
Ako jednom narodu nije stalo do vlastitog identiteta, do lične prepoznatljivosti, ako je narod olako spreman da žrtvuje nacionalno muzičko biće — njemu nema nacionalnog opstanka. On ga, štaviše, i ne zaslužuje!
Prof. dr Nenad Ljubinković
 |
| Miodrag A. Vasiljević |
Narodne melodije s Kosova i Metohije
Moderna srpska etnomuzikologija nesporno započinje Miodragom A. Vasiljevićem. Mada, svakojako, tvrd, pa i isključiv u stavovima, Vasiljević je u polazištu bio veoma otvoren prema pristupima prethodnika. Podsticajne zaključke izvlačio je gotovo jednako i iz pozitivnih i iz negativnih iskustava prethodnika. Izrastao je "na korenu pređašnjih, savesnih i dobrih istraživača i zapisivača tipa Vladimira R. Đordevića, Stevana Mokranjca i Koste Manojlovića", kao i na metodološkim pomacima koje su značajno učinili Kosta Manojlović i Petar Konjović. Za razumevanje mnogih u teorijskom smislu značajnih nijansi — važno je napomenuti da je fenomenu muzičkog folklora, Miodrag A. Vasiljević pristupio pre svega kao profesor solfeđa.
Sin učitelja i vrsnog etnologa s kraja devetnaestog i s početka dvadesetog veka — Alekse Vasiljevića, Miodrag A. Vasiljević ubrzo je pristup muzičkom folkloru postavio na pouzdane struče i naučne temelje. On jeste osnivač moderne srpske etnomuzikologije.
Narodne melodije koje se pevaju na Kosmetu (uistinu je teško smisliti konstrukciju koja je uvredljivija i zvučnošcu i semantikom), knjiga prirodno opterećena političkim implikacijama vremena u kome je nastajala, jeste prva od dve pionirske knjige kojima je na pragu šeste decenije dvadesetog veka, (tada) vanredni profesor Muzičke akademije u Beogradu, Miodrag A. Vasiljević, najavio svoj glasoviti korpus narodnih melodija sa jugoslovenskih prostora. Pod zajedničkim naslovom Jugoslovenski muzički folklor, godine 1950. i 1953. u izdanju novoosnovane beogradske "Prosvete", Vasiljević je objavio Narodne melodije koje se pevaju na Kosmetu (knjiga prva, 1950) i Narodne melodije koje se pevaju u Makedoniji (knjiga druga, 1953).
Iste, 1953. godine, zahvaljujući dobroj saradnji sa Muzikološkim institutom Srpske akademije nauka, obelodanjuje još jednu značajnu knjigu: Narodne melodije iz Sandžaka. Nakon sedam radnih i plodnih godina, godine 1960. naštampaće u izdanju Muzikološkog instituta Srpske akademije nauka i Narodne melodije leskovačkog kraja.
Osmišljen, sistematski rad prekinula je iznenadna, svakojako prerana smrt — 1963. godine. Muzikološki institut Srpske akademije nauka objavio je Narodne melodije iz Crne Gore (1965), koju Vasiljević, nažalost, nije stigao da završi.
Iz tog razloga knjiga je objavljena bez predviđene studije o stihu koju u ostavštini nalazimo samo u skicama. Vasiljevićeva knjiga, usled neshvatljive sujete recenzenata bila je lišena uvodne studije o odlikama narodnog stiha. Postoji pravilo (nekad pisano, nekad nepisano) da se u posmrtnim ostavštinama ne interveniše na taj, po mome mišljenju nedoličan, način.
Iskreni poštovaoci i sledbenici Vasiljevićevog melografskog i etnomuzikološkog rada iz Sovjetskog saveza objavili su 1967. u Moskvi knjigu Jugoslovenske narodne pesme iz Sandžaka, a po pevanju Hamdije Šahinpašica iz Pljevalja.
 |
| Serbia, Kosovo: traditional costume |
Prve dve knjige koje je objavila "Prosveta" propraćene su muzikološkim studijama koje su bitno odredile i omeđile potonja etnomuzikološka proučavanja. Prvo izdanje knjige Narodne melodije koje se pevaju na Kosmetu pratila je studija Tonalne osnove našeg muzičkog folklora (sa tonalnim analizama), a ovo izdanje je dopunjeno studijom iz Vasiljevićeve ostavštine pisane u cilju zaokruživanja naučnog tumačenja tonalnih osnova srpskog narodnog pevanja. Tako se Tonalne osnove... produžavaju u sada, prvi put, objavljenoj studiji Struktura tonskih nizova u našoj narodnoj muzici.
Objavljena knjiga Narodne melodije koje se pevaju u Makedoniji propraćena je studijom Trohejski metrički oblici u muzičkom folkloru naroda Jugoslavije. U knjizi Narodne melodije iz Sandžaka Vasiljević je sačinio terminologiju koju je objavio kao Objašnjenje znakova i terminologije. Time je čitaocima dao pristupni ključ, šifru za odgonetanje vlastitog prilaza muzičkom folkloru.
Kada danas pogledamo Vasiljevićeve tekstove vidimo da prva studija rešava pitanje lestvičnih nizova, a druga, ritmičkih i metričkih odnosa. Pažljivim čitanjem Tonalnih osnova... i Struktura... postaje vidljivo da je objašnjenje znakova i terminologije proizašlo iz neshvatanja Vasiljevićevih savremenika koji su napravili neoprostivu, uistinu, kardinalnu pogrešku osujećivanjem objavljivanja pomenute studije (Struktura...) koja je bila namenjena sandžačkom zborniku.
Narodnim pesmama lirskim, kako bi to rekli teoretičari književnosti, narodnim pesmama ženskim, kako bi to kazao Vuk Karadžić, Srbi su zakoračili pre gotovo dva stoleća u kulturu Evrope.
 |
| Serbia: KosovoTraditional costumes |
Sticajem različitih okolnosti, prevashodno određenim istorijskim trenutkom i političkim prilikama, srpske narodne pesme, zatim i pesme pevane na srpskom jeziku prilagođavane su tokom devetnaestog veka dur–mol muzičkoj lestvici i odgovarajućoj harmoniji. Smer Mireckog, Šlezingera, Kalauza sledili su i prvi srpski zapisivači narodnih melodija školovani na strani: Kornelije Stanković, Stevan Mokranjac, Vladimir R. Đordević. Izvesni značajni iskoraci došli su sa Milojem Milojevićem i Petrom Konjovićem.
Međutim, tek stupanjem Miodraga A. Vasiljevića na srpsku kulturnu scenu zapisivanje muzičkog folklora podignuto je od relativno jednostavne etnomuzikografije na stepen suštinske etnomuzikografije i etnmuzikologije.
Poput brojnih pionira izučavanja određene stručne i naučne oblasti, Vasiljević je u polazištu ispoljio neophodan "dvostruki" senzibilitet. Imao je pouzdano i blagonaklono uho i za melodije koje su odjekivale u varošima, palankama, kasabama, za narodne melodije koje su u sredinama u kojima je proces urbanizacije bio u toku dobile poseban, delom orijentalni zvuk.
Nimalo nije zapostavljao ni pesmu, ni svirku sa usamljenih, zabačenih i zabitih bačija. Gajio je duboko poštovanje i naklonost prema obrednom pevanju. Beležeći ga predano, svedočio je poznoj, završnoj desakralizaciji obreda.
Na njegove oči, sučeljeni sa njegovim sluhom, obredi su se pretakali u manje sakralne, manje obavezujuće običaje. Obredi, koje su štovali dedovi, postajali su deo nasleđa koje se čuva i održava, koje se delom iz poštovanja, delom po inerciji prenosi.
Međutim, novim generacijama smisao obreda više nije jasan, niti blizak — sled novih postupaka u novoj recepciji menja se od prilike do prilike u zavisnosti od raspoloženja. Miodrag A. Vasiljević bio je svestan istorijskog i političkog trenutka u kome je živeo i radio.
Posedovao je šesto čulo za sve promene narodnih shvatanja i titraje narodne duše. Vasiljević je nepogrešivo prepoznavao proces bitnih promena srpske narodne pesme, proces promena balkanskog zvuka uopšte.
Prepoznavao je i beležio odgovarajuća događanja i na uskim, ali i širim, jugoslovenskim prostorima. Bio je čovek iz naroda u najboljem smislu tog pojma. Ma gde išao, ma gde obitavao, ma šta činio – uvek je u biti ostajao prototip čoveka iz naroda.
Provodeći mnogo vremena na terenu, a budući pažljiv posmatrač i izuzetno pažljiv i strpljiv slušalac — Vasiljević je postao svestan brojnih previranja, mnogih ključnih promena koje su se događale u narodu. To je uočavao neuporedivo pre formalno "pozvanijih": političara, ekonomista, pravnika.
Nimalo slučajno, Vasiljević je predosetio da će se na Kosovu i Metohiji dogoditi sudbonosna "desrbizacija" kultnog srpskog prostora.
Vasiljeviću je bilo jasno da je na Kosovu i Metohiji u toku ne samo izgon Srba i Crnogoraca, vec i temeljno uništavanje svedočanstava srpske duhovnosti, tragova srpskog življenja.
Sa Kosova i iz Metohije nestajala je srpska i crnogorska narodna pesma. Izbeglice sa Kosova i iz Metohije u novim postojbinama prilagođavale su svoju nekadašnju narodnu pesmu, melodiju i tekst, pesmama i melodijama prostora u koje su se doseljavali.
U poslednjem času, u trenu kada se još uvek moglo štošta spasiti od zaborava i nestajanja, dok je prebogata nacionalna muzička baština sadržala još prepoznatljive životne i životvorne sokove — Vasiljević je suštinski nastavio posao koji je vek i po ranije temeljio Vuk Stefanovic Karadžić.
Predano i oduševljeno Miodrag A. Vasiljević je beležio pesme koje su pred njegovim ušima nestajale, da bi udario temelje njihovom sistematskom naučnom proučavanju. Radio je ono što su, organizovano, bile dužne da čine brojne institucije zadužene za očuvanje i negovanje kulture.
Po selima, varošicama, gradovima — Vasiljević je zapisivao narodne melodije, brižljivo beležio prateće tekstove pesama. Uspeo je da spase nestajanja i potpunog zaborava mnoštvo prelepih melodija i pesama, a blagodareći šestom čulu koje je posedovao u značajnoj meri, Vasiljević je sistematski ispitivao i obrađivao oblasti koje su se tokom vremena izdvojile iz državne zajednice.
Svesno je oturao, ostavljao za neko poznije (i možda lepše vreme) obradu etnomuzikološke građe iz Centralne i Zapadne Srbije. Pre drugih i mimo drugih, Miodrag A. Vasiljević je bio svestan naučnog, nacionalnog i političkog prioriteta.
Može se postaviti i, na izgled nametljivo, retorsko pitanje. Po prirodnoj logici stvari, kada bi makoji narod u Evropi ili u bilo kojem delu sveta imao u svojoj kulturnoj istoriji jednog Miodraga A. Vasiljevića davno bi štampao i preštampao njegova sabrana dela.
Svakojako, ne bi dopustio da u fono-arhivu Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu čame neobjavljeni Vasiljavićevi rukopisi i tonalni zapisi (Centralna i Zapadna Srbija na primer!), notni zapisi i beleške sa različitih terena i putovanja, mnoštvo snimljenih magnetofonskih traka.
Rukopisna i zvučna ostavština etnomuzikografa Miodraga A. Vasiljevića do danas nije arhivski obrađena, nije sređena niti sistematizovana.
Ponovno štampanje Vasiljevićeve kapitalne knjige Narodne melodije koje se pevaju na Kosmetu, knjige-prvenca u osmišljenom korpusu Jugoslovenski muzički folklor, možda je znak kako je srpski narod napokon shvatio kako bez prošlosti i organizovanog pamćenja nema ni budućnosti, ni nacionalnog opstanka! Ako jednom narodu nije stalo do vlastitog identiteta, do lične prepoznatljivosti, ako je narod olako spreman da žrtvuje nacionalno muzičko biće — njemu nema nacionalnog opstanka. On ga, štaviše, i ne zaslužuje!
U vreme licemerno biranih reči, probranih neznačajnih retorskih fraza, neophodno je ispoljavanje minimuma nacionalne svesti, malo nacionalne mudrosti, ponešto nacionalnog i ljudskog poštenja i ponosa.
Nužno je sabrati, a zatim u celini objaviti ne samo ono što je Vasiljević naštampao za nedugog života, već i sve što je nakon njegove smrti preostalo u autorovim uvek osmišljenim, ali i usputnim zapisima. Neizostavno treba obelodaniti i sve ono što su naučno uskogrudi recenzenti, (nacionalno, ali ne samo nacionalno nedozreli, vec i naučno uskogrudi recenzenti) zahtevali da se izuzme iz Vasiljevićevih knjiga. Uskogrudost i glupost jesu nesporno široko rasprostranjene ljudske odlike. Dakako, njihovo nesporno postojanje nikako ne pripada kategoriji vrline!
Posle Vasiljevićeve smrti učinjeni su nekoliki pokušaji da se prouči i oceni njegov rad na izučavanju "muzičkog folklora", na utemeljenju metodološki osmišljene etnomuzikografije na prostorima nekadašnje Jugoslavije.
Godine 1983-84. u organizaciji Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu održan je naučni skup "Miodrag A. Vasiljević – život i delo'. Učesnici skupa, istaknuti etnolozi, etnomuzikolozi i muzikolozi, izrekli su mnogo pohvalnih reči o delu Miodraga A. Vasiljevića, o Vasiljeviću kao tvorcu moderne srpske (i jugoslovenske) etnomuzikologije.
U tome su prednjačili etnolozi, akademik Petar Vlahović i dr. Slobodan Zecević, etnomuzikolozi — akademik Vlado Milošević, prof. dr Dragoslav Dević, muzikolozi: akademik Dimitrije Stefanović, prof. Vlasta Peričić, prof. Mirjana Živković, prof. Roksanda Pejović, prof. Ljubomir Kocić itd. Profesor Vlastimir Peričić je tom prilikom posebno naglasio izuzetnu naučnu vrednost i revolucionaran značaj Vasiljevićeve studije Tonalne osnove našeg muzičkog folklora, studije kojom započinju Narodne melodije koje se pevaju na Kosmetu, studije kojom, s mnogo razloga, Vasiljević jeste započeo kapitalni korpus Jugoslovenski muzički folklor.
Nažalost, radovi sa ovog naučnog skupa nisu nikada ugledali svetlost dana usled nedostatka materijalnih sredstava. [ Kao da ne postoji jednistavan nacin postavljanja na Inetrnet stranice?]
Nekoje misli i stavovi iskazani i zastupani na tom skupu, našli su kasnije skromno mesto u nekim drugim radovima istih autora. Priznanje vaskolikom Vasiljevićevom delu pokušala su da odaju i dva ugledna jugoslovenska i srpska folkloristička časopisa.
Prvo je to učinio časopis Narodno stvaralaštvo — Folklor, organ združenih republičkih udruženja folklorista nekadašnje Jugoslavije. Učinio je to sveskom 47—48 još davne 1973. godine, na desetogodišnjicu Vasiljevićeve smrti.
Pod naslovom In memoriam Miodragu A. Vasiljeviću štampani su radovi Zorislave M. Vasiljević, Živka Firfova, Radmile Petrović, Miroslava Nenadovića, Izalia Zemcovskog, Radeta V. Poznanovića, Vinka Žganeca, Dušana Nedeljkovića, Vladana Nedića.
Prilog utvrđivanju Vasiljevićevog značaja za razvoj jugoslovenske etnomuzikologije dala je i Ana Šćekanovska-Kikulinska (Anna Szekanonjska-Kikulinska).
Podsečajući čitaoce da je od smrti Miodraga A. Vasiljevića proteklo trideset godina, časopis Raskovnik je 1993. u dvobroju (73—74, jesen–zima) dva teksta posvetio novom, savremenom sagledavanju i vrednovanju Vasiljevićevog etnomuzikografskog i etnomuzikološkog rada.
U nadahnutoj studiji pod provokativnim naslovom Kako je nastao prvi srpski etnomuzikolog, asistent na katedri za etnomuzikologiju Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, Mladen Marković, izvrsno je sažeo Vasiljevićev naučni portret precizno ga označivši kao tvorca moderne srpske etnomuzikologije.
Jednak stav je zastupan i u drugom, prevashodno informativnom tekstu — Miodrag A. Vasiljević — osnivač srpske etnomuzikologije (potpisan pseudonimom H. Luben, alias Nenad Ljubinković). Međutim, bez obzira koliko su svi pomenuti tekstovi, članci i studije načinjeni dobro, bez obzira što nesporno i dokumentovano utvrđuju izuzetnost i monumentalnost naučne i kulturne pojave Miodraga A. Vasiljevića — oni nisu ni dostigli, a kamoli postigli potrebni i nameravani cilj.
Pisani su više–manje naučno, možda katkada čak i lako čitljivo, ali svakako stručno. Njihovi autori su, očigledno, pošli od uverenja da će ono što su napisali, ono što su istraživali i utvrdili biti čitano bez predrasuda i dobronamerno.
Uistinu, nije bila potrebna osobita pamet, niti posebno udubljivanje u "naučnu problematiku" da bi se shvatila neprekidno implicitno ponavljana poruka – nužno je što pre štampati sabrana dela Miodraga A. Vasiljevića.
Dakle, ponovo naštampati ona koja su već bila objavljivana, ali njima pridodati i druga koja su zaostala u rukopisu. Mislim da je dovoljno bilo biti jednostavno dobroželeći, pa da se shvati šta istraživači, ocenjivači i poklonici Vasiljevićevog dela zagovaraju.
U međuvremenu, mnogo šta se zbilo na zlehudnim balkanskim prostorima, na vazda zlosrećnoj balkanskoj vetrometini. Mnogo šta zlog dogodilo se i pripadnicima jugoslovenskih naroda. Preko noći dovedeni su dramatično pred dva sudbinska pitanja. Može li i kako može opstati srpsko nacionalno biće i može li se i kako se može zadržati srpski nacionalni prostor. Poslednji je čas, a pesak iz pešcanika svakim novim delićem sekunde neumitno ističe, da se svim mogućim zaostalim i preostalim argumentima dokazuju i potvrđuju srpsko nacionalno biće i srpski kulturni prostor.
Etnomuzikografsko delo, pre svega, a potom i etnomuzikološko delo Miodraga A. Vasiljevića jeste u ovome istorijskom trenutku od sudbonosne koristi. Na izmaku zlosrećnog dvadesetog veka, u osvit trećega milenijuma, delo Miodraga A. Vasiljevića može srpskom narodu da izvojuje presudnu promenu stavova i odnosa, jednako kako je to učinilo delo Vuka Stefanovica Karadžića u devetnaestom veku.
 |
| Miodrag A. Vasiljević sa porodicom |
Delo Miodraga A. Vasiljevića zaslužuje status kapitalnog dela, dela od izuzetnog značaja za srpsku nacionalnu kulturu i za srpsko nacionalno biće. U ovom istorijskom trenutku, u političkim prilikama i neprilikama u kojima se danas nalazimo — Vasiljevićevo delo jeste za srpsko nacionalno biće značajno jednako koliko i delo velikog Vuka Karadžića.
Štampanje Sabranih dela Miodraga A. Vasiljevića nije samo značajan naučni projekat već, nadasve, jedan od nekolikih preostalih koraka koje Srbi još mogu da preduzmu u odbrani vlastitog imena, sadašnjeg postojanja, budućeg opstajanja i trajanja. Ako ta nužnost ipak nekome još nije jasna onda ne čudi što su Srbi dospeli u položaj da je sve što se tiče opstanka i budućnosti u tmini velikog upitnika.
Prof. dr Nenad Ljubinković
Puno interesantnih detalja iz života i karijere Jordana Nikolića sakupila je Angelina sa RIZNICE SRPSKE
No comments:
Post a Comment