Деца су иста свугде у свету. Или можда нису?

Емпатија је.. веза између биљкиног корена и лишћа

   У омањем месту Њутаун, у држави Конектикет у Сједињеним Америчким Државама, данас се обележава недељу дана од догађаја који се прочуо по целом свету и о којем сви светски медији непрестано и са пуно уважавања према жртвама и њиховим породицама, извештавају. 

   Пуцњава у тамошњој школи је, као што вероватно знате, имала трагичан епилог од 26 жртава, од којих је 20 било деца. Сигурно већ знате понешто о тим жртвама, на телевизији се сваки дан врте прилози у којима се може чути све од њихових омиљених играчака и спорта, преко изјава родитеља и комшија па до најновије дебате коју је отворио Председник Обомба о томе шта треба урадити да се тако нешто поново не догоди.

   Неки говоре о забрани оружја, неки о јачању обезбеђења у школама, неки о психолошком профилу починиоца, о улози родитеља, друштва и сл.  Ништа од тога неће умањити бол родитеља за децом или деце за родитељима, губитак са којим већина нас може да се повеже на неком подсвесном или свесном нивоу. 

Ретко ко може да остане хладнокрван пред губитком дечјег живота, па макар то било дете нашег најљућег непријатеља.

   Ипак, имајући у виду начин на који се медији односе према трагедији која је задесила један Амерички градић, морам рећи да никада нисам видела ниједну репортажу на српској или грчкој телевизији (светске медије да и не спомињем) која је причала о деци убијеној ван Европе, Америке и Аустралије, на тај начин, као о нормалној деци, са дирљивим детаљима из њиховог кратког живота или омиљеним активностима, осим наравно онда када се то ради у пропагандне сврхе, како би се јавно мнијење убедило у неопходност војне интервенције. 

   У случају кад је дечја смрт узрокована агресијом неке од Европских земаља или Америке, тада и деца земаља које географски јесу у Европи, као што је СРЈ била, имају исти третман. Ко је у свету још чуо за Милицу Ракић?

  Никада нећете видети слике из њиховог кратког живота, где насмејано и сигурни у своју неуништивост гледају у објектив. Не, ако уопште неко извештава о томе, вероватно ће се навести само број жртава и показати место несреће. 

   Ако су жртве биле убијене при нападу нпр. америчких дронова, даће се више медијског простора изјави званичника који говори о "непотврђеним информацијама" и "колатералној штети" него самом извештају о жртвама.

   Све ово има за циљ да у корену предупреди било какву могућност да се код просечног Европљанина или Американца створи било каква емпатија са жртвом. Шансе за то да се просечан родитељ негде у Европи заиста идентификује са просечним подитељем Арапином (или обратно) у некој од земаља захваћеним унутрашњим сукобима или оркестрираним нападом споља, су ионако мале јер хтели ми то да признамо или не, иако смо се показали способним да осетимо жаљење над њиховом смрти, глади или болести, нешто нас ипак спречава да се идентификујемо са њима, па сходно томе осетимо њихов бол као свој. 

   Већ сам писала о томе у једном од постова (13 Years after the NATO Aggression on Serbia - Why history reapeats itself?) на овом блогу, али вреди поновити да је емпатија условљена, а једна од главних препрека ка томе да са неким саосећамо, јесу наше предрасуде. 

Дакле, што више предрасуда постоји у нама према неком човеку, групи, нацији или религији,  теже нам је да се повежемо са оним што они доживљавају, тако да пред нама могу да парадирају слике и звуци неког нама далеког света у којем се човек суочава са најтежим искушењима, али ми остајемо недодирнути или још горе, радујемо се нечијој несрећи.

   Мислим да је врло битно да свако од нас коначно схвати да смо сви ми само ћелије једног великог организма које зависе једне од других и да смо нераскидиво повезани. 

Зато треба препознати у медијима, уметности и у нашем друштву тенденцију да се према неким људима или групама људи подгревају већ постојеће предрасуде и да се вешто (и неприметно) наглашавају разлике између "нас" и "њих", док нам се с друге стране, мање или више суптилно, покушавају неутралисати предрасуде  о некој другој групи људи, али не у сврху појачања међуљудских веза и хармоније, већ у сврху колонизирања нашег ума, јер наш ум јесте наша "црвена линија" да употребим израз који наши политичари воле да користе када нам саопштавају за колико се померила граница наше сервилности.

  Ја заиста саосећам са породицама убијене деце у Њутауну, саосећам и са мајкама деце која су изгубила живот у аутомобилским несрећама широм Европе, у школским аутобусима на екскурзијама, саосећам са породицама чији најмилији ће ове празнике дочекати на болничким креветима, али саосећам и са породицама деце чија су нејака тела раскомадана бомбама у Либији 2011, деце убијене америчким дроновима у Пакистану и деце Газе, иако никад нећемо сазнати која им је била омиљена играчка или шта су хтели бити кад порасту. 

   

Саосећам са родитељима деце у Сирији, која више немају безбрижно детињство и чије су школе постале позорница за терористе. Саосећам са родитељима деце у Африци који не могу својој деци да обезбеде мир, храну, чисту воду, играчке да не спомињем, иако Африка очигледно "храни" разне идустрије Европе и Америке сировинама. Саосећам и са родитељима који су изгубили децу у братоубилачком рату на Балкану '90их, био тај брат Католик, Православац, атеиста или Муслиман. На крају, саосећам са родитељима деце изгинуле или оболеле од последица НАТО бомби '99 у Србији, а поготово на Косову и Метохији.

   Србима, Хрватима, Босанским Муслиманима, Црногорцима, Албанцима, Пакистанцима, Палестинцима, Сиријцима, Либијцима и осталим нацијама Африке, па и Американцима поручујем да када изговоре оно "зашто?", помисле на ону "црвену линију" о којој сам раније говорила. Коме смо препустили да је чува?

Ана Тсивдари