Simo Matavulj, veliki srpski književnik :: političar, pozorišni i književni kritičar Milan Grol :: Savez lovačkih udruženja Kraljevine Srbije :: Bitka na Kajmakčalanu :: Proglašenje vaspostavljanja srpske Patrijaršije :: Dušan Matić, književnik :: Predrag Milojević, novinar :: Mihailo Ćupović Ćupo, zlatiborski pesnik ::
12. septembar kroz istoriju
1185. - Umro je Andronik I Komnin, vizantijski car (*oko 1120.). U pobuni u vizantijskom Konstantinopolju svrgnut car Andronik I Komnin dok je se na presto popeo Isak II Anđeo čime je posle nešto više od veka vladavine svrgnuta i dinastija Komnina i zamenjena novom dinastijom Anđela.
Na fotografiji: Smrt Andronika I Komnina na minijaturi iz 15. veka koja je ilustovala Istoriju savremenika događaja Gijoma Tirskog.
U pozadini se vidi stari i osakaćeni car koji je postavljen naopako na konja (u realnosti na kamilu) i vodan carigradskim ulicama.
U prvom planu grupa žena čereči već polumrtvog bivšeg cara u znak odmazde zbog pogubljenja njihovih muževa.
Više: Biografija Andronika Komnina iz pera australijskog vizantologa Endrua Stouna, Andronik I Komnin
1852. - Rođen Simo Matavulj, veliki srpski književnik (Šibenik, 12. 09. 1852 - Beograd, 04. 03. 1908).
ŽIVOT. — Rođen je 31. avgusta 1852. u Šibeniku, u Dalmaciji, u staroj srpskoj šibeničkoj porodici, od oca trgovca.
Naporedo je učio državnu osnovnu školu, gde je jezik bio talijanski, i srpsku, »rišćansku«, gde se predavalo na srpskom. U mestu rođenja je svršio i nižu gimnaziju. Posle očeve smrti, u oskudici, ode svome stricu Serafimu, igumanu manastira Krupe, i tu se neke četiri godine spremao za kaluđera. Ne osećajući volje za kaluđerski čin, ode u Zadar, na učiteljsku školu, koju svrši 1871.
Zatim, učiteljuje po srpskim selima severne Dalmacije, u Đevrekama i na Islamu, potom [1874] ide za učitelja talijanskog jezika pomorske škole u Herceg-Novome.
Tu je ostao sedam godina, [do 1881.] i za to vreme učestvovao [?] u dva ustanka, u hercegovačkom 1875. i u bokeljskom 1881.104 Sklonivši se 1881. u Crnu Goru, postaje na Cetinju gimnazijski nastavnik, potom nadzornik osnovnih škola. 1882. proveo je nekoliko meseca u Parizu.
Od 1883. do 1887. bio je nastavnik crnogorskom prestolonasledniku Danilu. 1887. napusti Crnu Goru, dođe u Srbiju, gde je kratko vreme bio učitelj jezika u gimnaziji u Zaječaru. Opet se vrati u Crnu Goru, gde dugo ne ostaje. 1889. je ponova u Srbiji, u kojoj će ostati do smrti, kao učitelj jezika u srednjim školama, činovnik presbiroa, i najzad kao privatan čovek baveći se isključivo književnošću. Umro je naprečac 20. februara 1908.
Desilo se da je Matavulj preminuo na ulici ispred Narodnog pozorišta, pa se njegova smrt brzo pročula. Na Matavuljevu sahranu je došla cela Akademija nauka i umetnosti i mnogo građana.
Zanimljivo je da se dogodilo i da njegova želja da bude sahranjen u običnoj humci nije ispoštovana do kraja. Iako je njegovo telo u početku ležalo u najobičnijoj grobnici, na insistiranje njegove žene premešteno je u raskošnu grobnicu od belog mermera, s reljefom Bogorodice i rečima “Presveta Bogorodice, spasi nas”. Rad je uglednog vajara Đorđa Jovanovića na Novom groblju u Beogradu.
KNJIŽEVNI RAD — U svojim uspomenama Matavulj priča kako mu je mati, razborita i živa žena, dala "volju k fabulovanju". Talijanski jezik znao je od detinjstva, i još kao manastirski đak počeo je čitati talijanske romane.
Kao učitelj sam je naučio francuski i čitao Balzaka i Žorž Sandovu. 1873. izišao je njegov prvi pokušaj, pesma Noć uoči Ivanje, u zadarskom Narodnom listu, u kome je štampao još nekoliko svojih poetskih i proznih pokušaja.
Kada je 1880. pokrenut u Zadru Srpski list, on mu je postao revnostan saradnik. Tu je 1881. godine štampao prvi svoj pripovedački ogled Naši prosjaci,105 i otada počinje njegova plodna književna aktivnost.
Prve njegove pripovetke izlaze u lokalnim crnogorskim listovima osamdesetih godina. Ti vrlo ozbiljni pokušaji su primećeni, i njegov književni glas stalno raste. Saradnik mnogih srpskih i hrvatskih časopisa i listova, on piše mnogo i na sve strane.
Svoje mnogobrojne pripovetke štampa u zasebnim zbirkama: Iz Crne Gore i Primorja, dve knjige (Novi Sad, 1888; Cetinje, 1889); u izdanju Matice hrvatske Iz prіmorѕkog žіvota (3agreb, 1890); Sa Jadrana (Beograd, 1891); Iz beogradskog života (Beograd, 1891); Iz raznijeh krajeva (Mostar, 1893); Primorska obličja (Novi Sad, 1899); Tri pripovetke (Mostar, 1899); S mora i planine (Novi Sad, 1901); Beogradske priče (Beograd, 1902); Život (Beograd, 1904); Nemirne duše (Beograd, 1908). Pored toga izvesne pripovetke štampane su u zasebnim knjigama, među kojima Novo oružje (Beograd, 1890), Na pragu drugog života (Karlovci, 1899); Pošljednji vitezovi (Mostar, 1903); i Car Duklijan (Mostar, 1906). 1893. izišao je u Novom Sadu njegov popularni spis Boka i Bokelji.
Matavulj je, pored svega toga, napisao i dva romana: Uskok — veliku "pripovijetku iz crnogorskog života" — koji je doživeo dva izdanja (Beograd, 1892. i 1902), i Bakonju fra Brne, u tri izdanja (u Beogradu, 1892. i 1893, u Subotici latinicom, 1897).
1897. štampan je njegov dramat iz dubrovačkog života Zavjet; 1904. igran je u beogradskom Narodnom pozorištu njegov komad iz beogradskog života Na slavi. Pored toga ostala je od njega zanimljiva autobiografija Bilješke jednoga pisca (1898—1903, u Letopisu Matice srpske). U Mavritaniji su uspomene na bavljenje u Crnoj Gori.
Pored toga je opisao svoja putovanja po južnoj Francuskoj, Alžiru, Levantu, Severnom moru. Od njega je još ostao izvestan broj književnih članaka koji svedoče o njegovom širem književnom obrazovanju.
Dobar znalac jezika, Matavulj je prilično i prevodio. Među ostalim, preveo je Na vodi od Gija de Mopasana (1893), zbirku bajki Vilina knjiga (Beograd, 1894), Senovita kuća Čarlsa Dikensa (Beograd, 1893), Zimske priče M. de Vogijea, (Beograd, 1894),106 San Emila Zole, Molijerova Pučanina kao vlastelina (1906), i Mizantropa, i nekoje talijanske noveliste i dramatičare. U rukopisu mu je ostao prevod Ugledanja na Hrista.
 |
| Foto: srcekrajine.net |
Više: Prijekat Rastko - Pripovetke, Jovan Deretić o Simi Matavulju, Majstor pripovedačke minijature, Pisac je zduhač, Simo Matavulj:160 godina od rođenja
1876. - Rođen je srpski političar, pozorišni i književni kritičar Milan Grol (31. avgust/ 12 septembar 1876. Beograd — 3. decembar 1952. Beograd).
Studira u Beogradu i Parizu. Bio je dramaturg, pa zatim od 1909.–1914. i 1918.–1924. upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Osniva Kolarčev narodni univerzitet u Beogradu i njegov je prvi upravnik 1929.–1941. Objavljuje članke o istorije pozorišta u Srbiji, eseje i kritike. Urednik nekoliko listova.
U politiku ulazi 1901. kao član grupe gađanske demokratske levice, koja uskoro osniva Samostalnu radikalnu stranku. Deluju protiv autokratskog režima kralja Aleksandra Obrenovića, koji je srušen u državnom udaru 1903.
Tokom Prvog svetskog rata vodi Srpski presbiro u Ženevi. Boraveći u Ženevi, a zatim kao jedan od osnivača Jugoslovenske demokratske lige, Milan Grol je bio među prvim srpskim intelektualcima i političarima koji su razmišljali o federalnom (pre)uređenju države.
Nakon osnivanja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, godine 1919. prilazi Ljubomiru Davidoviću i učestvuje u osnivanju Demokratske stranke. Od 1922. zalaže se za reviziju Vidovdanskog ustava, ublažavanje grubog centralizma.
Godine 1925. i 1927. biran za zastupnika Demokratske stranke u Narodnoj skupštini Kraljevine SHS. Ministar prosvete 1928.–1929. (do uvođenja Šestojanuarske diktature. Godine 1940. nakon smrti Ljubomira Davidovića, izabran za predsednika Demokratske stranke.
Nakon Državnog udara 27. marta 1941. ulazi, kao i predstavnici skoro svih drugih parlamentarnih stranaka, u vladu generala Dušana Simovića. Do septembra 1943. član emigrantskih vlada u Londonu.
Nakon Sporazuma Tito-Šubašić postaje, 7. marta 1945., potpredsednik vlade Demokratske federativne Jugoslavije.
Zbog potpune kontrole koju provodi KPJ, podnosi ostavku 19. avgusta 1945. Demokratska stranka odbija učestvovanje u Narodnom frontu pod komunističkom dominacijom. Zbog pritisaka, odlučuje da bojkotuje izbore za Ustavotvornu skupštinu.
Grol je izvrgnut žestokim napadima i osudama. Nešto nakon izbora Grol i drugi stranački vođe bili su pohapšeni, imovina stranke zaplenjena i njen rad konačno zabranjen.
Nakon toga Grol odustaje od daljih pokušaja političkog delovanja i povlači se iz javnog života. U londonskim vladama, bio je projugoslovenski orjentisan.
Bio je vrstan intelektualac.
Napisao je i knjige: „Pozorišne kritike“, „Iz predratne Srbije“, „Iz pozorišta predratne Srbije“, „Londonski dnevnik“, „Iskušenja demokratije“, „Kroz dve decenije Jugoslavije“.
1896. - Osnovan Savez lovačkih udruženja Kraljevine Srbije - danas Lovački savez Srbije.
.
Prvi predsednik Saveza lovačkih udruženja Kraljevine Srbije je Ljubomir Lešjanin, major, ađutant Dvora, u periodu 1896-1901.
Sekretar Saveza je Vlada Spasojević.
Više: Lovački savez Srbije
1916. - Na Kajmakčalanu u Prvom svetskom ratu otpočela ofanziva srpske vojske. Učesnici bitke su Kraljevina Srbija i Kraljevina Bugarska. Bitka je ostala zapamćena u istoriji po velikom broju žrtava koje je pretrpela srpska vojska (oko 5 000 junaka) i po nadmorskoj visini na kojoj je vođena (2524 m).
U ogorčenim borbama vrh planine Nidže je više puta prelazio iz ruke u ruku, da bi Drinska divizija, ojačana pukovima Dunavske divizije, u strahovitom naletu konačno ovladala Kajmakčlanom 3. oktobra, što je bila prva pobjeda srpske vojske poslie povlačenja preko Albanije
Vrhovna komanda je naredila juriš 12. septembra. Osamnaest dugih dana Kajmakčalan nije bio deo ovog sveta, njegovi visoki vrhovi spustili su se u srce pakla.
Nebrojeno puta srpski vojnici su jurišali, telima punili rovove, golim rukama kidali bodljikavu žicu i ostajali da vise razapeti na njoj, pokošeni mitraljeskim rafalom.
Vojnici su pričali da je na vrhu vladao toliki haos da se teško razaznavalo ko se sa kim bije. Zato su skidali bajonete sa pušaka, uzimali ih u golu ruku, a drugom bi držali šlem na glavi, jer je on bio sve što ih je razlikovalo od bugarskih vojnika.
.jpg)
Konačno, 30. septembra vetar je oterao maglu sa planiskog vrha. Bio je niži za četiri metara, raznesen granatama srpske artiljerije. Utvrđenje je bilo u ruševinama. Na centru se vijorila srpska zastava. Okolni vrhovi su još bili posednuti Bugarima, koji su gađali srpske položaje, nadajući se da će ponovo preoteti vrh. Uzalud.
Nije bilo te zemaljske vojske koja je sa tog hladnog kamena mogla oterati srpske vojnike.
Seljaci iz daleke Šumadije, sa obala Drine, sa zlatnih ravnica kraj Skoplja, … svi su u suzama ljubili zemlju kada bi se konačno uspentrali na vrh. Odatle nije bilo nazad, samo napred, ka svojoj kući, ženama, deci…
U narednim danima čitava planina je pala u srpske ruke. Bugari su bežali u haosu, ostavljajući za sobom artiljeriju, namirnice, prazne rovove. Pao je i Bitolj, prvi oslobođeni grad u Srbiji. Prva stopa zemlje bila je slobodna.
Tela mrtvih vojnika su pokupljena i smeštena u kosturnici na vrhu planine. Tamo gde im je i mesto. Na Kapiji slobode koju su svojim životom otvorili.
Posle rata na Kajmakčalanu je podignuta mala kapela i spomen obeležje srpskim herojima. U kapeli je smešten ćup u koji je položeno srce Arčibalda Rajsa (Archibald Reiss). Švajcarac je zavoleo Srbe kao sopstveni narod, divio se herojima Kajmakčalana sa kojima je delio dobro i zlo i ostavio u amanet da mu srce zauvek leži sa njima. Želja mu nije ispunjena, jer su tokom Drugog svetskog rata Bugari srce ukrali, odneli ga i bacili neznano gde.
Spomen obeležje danas je oštećeno, ruinirano. . Ista ona trava koja prekriva još uvek neraščišćene ostatke topova, šlemove i zarđale bajonete osvaja i ovo mesto sećanja. Srpske vojnike polako svi zaboravljaju, čak i oni koji nikad ne bi smeli, njihovi rođeni potomci, njihova Srbija za koju su dali život.
Ali, čak i ako se to desi, ako ove heroje svi zaborave, jedan spomenik će pamtiti i zauvek stajati. Gordi i visoki Kajmakčalan, Kapija srpske slobode.
Više: Obrazovanje Solunskog fronta, Slavna istorija našeg zaborava, Narodni guslar Drasko Malidzan-Bitka na Kajmakcalanu, Nismo sačuvali srce Arčibalda Rajsa, Zapuštena groblja srpskih ratnika, Trag: Kapija slobode Tu stratešku tačku srpski vojnici zvali su - Kapija slobode , Na tom istorijskom visu decenijama sveštenik opelo nije opojao
1920. - Proglašenje vaspostavljanja srpske Patrijaršije u Sremskim Karlovcima. Četvrta konferencija pravoslavnih episkopa srpskih pomesnih Crkava, održana 27. avgusta/9. septembra 1920. godine, proglasila se Svetim arhijerejskim Saborom Ujedinjene Srpske Pravoslavne Crkve.
Tom prilikom, arhijereji su odlučili da se proglašenje vaspostavljanja srpske Patrijaršije obavi 30. avgusta/12. septembra u Sremskim Karlovcima, na praznik Sabora srpskih Svetitelja.
Ceremonijal je obavljen u svečanoj prostranoj dvorani Patrijaršijskog dvora u Sremskim Karlovcima.
Dvorana je bila ukrašena slikama iz novozavetne i nacionalne istorije koje su izradili Paja Jovanović, Đorđe Krstić i Uroš Predić.
Takođe, bile su izložene starine srpske istorije: Miroslavljevo jevanđelje, Jevanđelje iz Dečana, Jefimijin pokrov za kivot sv. kneza Lazara, krst cara Dušana iz Visokih Dečana i pehar Kneza Lazara, što je sve trebalo da podseti na staru slavu i doprinese uzvišenosti trenutka.
Mitropolit beogradski i arhiepiskop cele Srbije Dimitrije Pavlović izabran je za patrijarha ujedinjene Srpske pravoslavne crkve 15/28. septembra 1920. godine na zasedanju Svetog arhijerejskog Sabora.
1980. - Premino Dušan Matić, književnik (Ćuprija, 13. 09. 1898 - Beograd, 12. 09. 1980).
Dušan Matić bio je pesnik i mislilac, s intelektualnim i filozofskim težnjama.
Kao stvaralac, on nije najviše dao u mladosti, kao što je najčešće i slučaj, nego u zrelom dobu. Prvu samostalnu knjigu, zbirku eseja "Jedan vid francuske književnosti" (1952), objavio je u pedesetčetvrtoj, a prvu pesničku knjigu, "Bagdala" (1954), u pedesetšestoj godini života.
.jpg)
Od tada do smrti bio je veoma plodan u obe te oblasti, i u poeziji i u esejistici.
Kao i drugi nadrealisti, prošao je kroz sve faze, od nadrealističke preko socijalno-aktivističke do neomodernističke. U prvoj fazi obeležja njegove poezije jesu: antitradicionalizam, destrukcija pesničke forme, eksperimentalizam.
Pesnik se ne razračunava samo s određenim vidovima tradicije nego s poezijom kao takvom, s pesmom, s pesničkim jezikom. Iz takvog odnosa nastale su njegove najpoznatije, "antipesme" – Godišnja doba, Domaći zadatak, Zarni vlač i dr, u kojima se pesnik igra jezikom i smislom, pravi duhovite obrte i verbalne dosetke, izobličava reči.
Narodna biblioteka u Ćupriji nosi ime ovog značajnog srpskog književnika.
Tradicionalna književna manifestacija “Matićevi dani” posvećena velikanu srpske književnosti, nadrealisti, esejisti, akademiku i diplomati Dušanu Matiću rođenom u Ćupriji, održava se u gradu na Moravi od 9. do 16. septembra.
Centralni deo manifestacije je na dan rođenja Matića, kada će u Narodnoj biblioteci, koja se nalazi u njegovoj rodnoj kući i nosi njegovo ime.
Toga dana se uručuje i “Matićev šal” nagrada mladom pesniku Srbije, do 27 godina, za najbolju zbirku pesama objavljenu između dve manifestacije.
Više: Dušan Matić (1898—1980) riznicasrpska.net, Jovan Deretić: Kratka istorija srpske književnosti
1999. - Preminuo Predrag Milojević, novinar (Beograd, 25. 12. 1901 - Beograd, 12. 09. 1999)
Milojević je završio Filozofski fakultet u Beogradu, na kome je kasnije asistirao profesoru Brani Petronijeviću. Tekstove u "Politici" počeo je da objavljuje 1921. godine, a nedugo zatim postaje i njen stalni saradnik. Između dva rata bio je dopisnik "Politike" iz Nemačke i Engleske.
Posle Drugog svetskog rata radio je kao specijalni dopisnik iz inostranstva i komentator spoljnopolitičke rubrike "Politike", sve do penzionisanja 1967. godine.
Saradnju sa matičnim listom nastavio je do pred smrt, objavljujući komentare i sećanja u redovnoj kolumni pod nazivom "Kažem ja sebi".
Doajen srpskog i svetskog žurnalizma uvršten je u "Almanah" Američkog bibliografskog društva među pet stotina najuglednijih ljudi u svetu 1995. godine.
Milojević je bio jedan od prvih novinara koji je razgovarao sa Adolfom Hitlerom. Intervjuisao je Musolinija, Čerčila, Čemberlena. Svoje čitaoce upoznao je sa delima Fojerbaha, Hemingveja, Kafke...
Dobitnik je Nagrade za životno delo Udruženja novinara Srbije, nagrade Beograda ("Oktobarska"), "Politike", Ordena Svetog Save, Ordena Jugoslovenske krune.
Testamentom je ostavio velika sredstva namenjena za školovanje mladih novinara.
Dela: "Iz prošlih dana", "O ljudima i ćudima", "Bio sam prisutan", "Kažem ja sebi - antimemoari", "Sve godine ovog veka". Milojević je bio prvi član Nezavisnog udruženja novinara Srbije, koje je osnovano 1994. godine.
Pisao sam po svom nahođenju
Bio sam svestan da kao novinar ne mogu pod diktaturom da se pravim slobodoumnim i demokratom. Ali štogod sam pisao, i morao da pišem, pisano je tako da nije bilo u duhu onog što se tražilo da bude napisano.
To su nazirali oni koji su dirigovali štampom - agitprop - i dva puta su me najurili. Ja sam tada vodio spoljnu političku rubriku, jer sam znao glavne strane jezike, pa sam nastojao da izlažem kobajagi kritički i stanovništva zapadnih demokratija.
A bila mi je dužnost da Zapadu poturam naša gledišta, a ne zapadna nama. Stanovišta su se povremeno menjala i pod diktaturom, pa je dolazilo, kod nekih vodećih, do mišljenja da je dobro tom demokratskom svetu pokazati da kod nas diktatura nije baš takva kakvu je oni vide, jer, eto, u našim novinama može da piše i tako liberalno nastrojen novinar kao što sam ja.
Rizično je istrčavati se...
Petlovi koji prerano kukuriču, prema jednoj ruskoj poslovici, prvi dođu u lonac. Uvek je rizično istrčavati ispred važećeg vremena. To sam i ja iskusio: dva puta sam bio isterivan iz "Politike" zbog istrčavanja! Ali nisam žalio: oba puta sam dobijao u popularnosti kod publike. I oba puta sam vađen iz lonca od onih istih koji su me u lonac gurnuli. Nisam se promenio ja promenili su se oni.
Svesna laž pogubna za novine
Novinar može da greši, ali ne sme da laže. Ako čitalac uvidi da je to što u novinama piše svesna laž, svršeno je sa tim novinama zanavek. Jer istina uvek izbije na površinu.
To je ono što je Abraham Linkoln rekao ponet svojim ličnim iskustvom: "Možeš nekog da varaš sve vreme, i ceo svet neko vreme, ali ne možeš ceo svet da varaš sve vreme". Istina uvek ispliva na površinu makar i udavljena."
Predrag Milojević
Više: Predrag Milojević o Hitleru, Velikani srpske štampe: Predrag Milojević-novinar, Nagrada za životno delo - Udruženje novinara Srbije, Susreti i razgovori s Predragom Milojevićem (1)
2004. - Umro je Mihailo Ćupović Ćupo, zlatiborski pesnik ( Mokra Gora, 13. septembar 1934 — Čajetina, 13. septembar 2004) . Živeo je i radio u Čajetin.
Poznata dela su mu zbirke pesama „I ja dižem dva prsta“, „Sa izvora Zlatibora“, „Uvek zajedno“, „Planina“, „Venac od livadskog cveća“, „Hajde, deda, konj mi budi“, „Najlepša je ljubav pored reke“, drama „Nemojte krvaviti reku“, ratna drama „Ćuteći su govorile“ i monodrama „Zemlja“.
Pesme su mu prevođene i komponovane. Dobitnik je mnogih priznanja, među kojima je nagrada „Pjesnici Republici“, raspisana povodom tridesetogodišnjice AVNOJ-a u Jajcu.
Za života bio je omiljen na svom rodnom Zlatiboru i često je proglašavan najvećim zavičajnim pesnikom. Bio je skroman i uvek dobro raspoložen i nesmian. Voleo je sve ljude, a najviše decu, kojima je posvetio veći dio svojih jesama.
Pisao je i pesme posvećene ljubavi, seljaku i ljudima, partizanskoj borbi i svome zavičaju.
Izvor: Sećanje na Ćupa
2008. - Iz Hrvatske u BiH vraćeno svih 512 matičnih knjiga, koje su 1992. godine odnesene iz Dervente i Broda.
2011. - Ponovo je počela sa radom Narodna biblioteka Srbije posle četiri godine rekonstrukcije.
Najznačajnija novina jeste značajno povećanje kapaciteta biblioteke, koja sada ima blizu šest stotina korisničkih mesta, pri čemu su sva ona pokrivena internetom.
Multimedijalna čitaonica raspolaže sa 52 mesta i isto toliko dostupnih računara, dok se po deset računara nalazi u svim ostalim čitaonicama.
Narodna biblioteka Srbije nudi mnogo servisa i projekata i preko interneta, uz sam sajt sa osnovnim informacijama o instituciji. Tu je najpre velika baza elektronskih naučnih časopisa namenjena akademskoj naučnoj zajednici, sa 35 hiljada naslova i više od sto digitalnih kolekcija sa milion i po digitalnih dokumenata . Na raspolaganju je i elektronski katalog sa dva miliona i trista zapisa, uz posebne kataloge i bibliografije.
Narodna biblioteka raspolaže fondom od oko pet miliona publikacija, knjiga i časopisa.
Zahvaljujući novim aparatima, korisnicima čitaonice za slepe i slabovide svaka knjiga koja postoji u elektronskom formatu, postaje dostupna ili na Brajevom pismu ili u formi audio-zapisa.
Zvanični sajt www.nb.rs
Zvanični sajt www.nb.rs
No comments:
Post a Comment