Patrijarh srpski Pavle, naš duhovni vođa (kratka biografija)

Rođen kao Gojko Stojčević u slavonskom selu Kućanci, patrijarh Pavle je imao veoma teško detinjstvo, bio je teško bolestan u mladosti, ali je doživeo da ga proglase naslednikom Svetog Save. Njegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle ostavio je nemerljivo značajan trag u vremenima teškim za srpski narod, crkvu i državu.

Bolešljivi i mirni dečačić Gojko  - Gojko Stojčević student Bogoslovije - Vladika Pavle 1957 godine

Njegova svetost arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski gospodin Pavle, u svetu Gojko Stojčević, rođen je 11. septembra 1914. u selu Kućanci, srez Donji Miholjac (tada u Austrougarskoj, a sada u Hrvatskoj) u zemljoradničkoj porodici. Gimnaziju je završio u Beogradu, šestorazrednu Bogosloviju u Sarajevu, a Bogoslovski fakultet u Beogradu. Srpski patrijarh postao je 1990, kada je na tom mestu nasledio patrijarha Germana, kao 44. poglavar SPC.

Rano je ostao bez roditelja - otac je otišao da radi u SAD, tamo je dobio tuberkulozu i „vratio se kući da umre“ kad je dečaku bilo tri godine, a isto se ubrzo dogodilo i s majkom. Odgajila ga je tetka. 

Shvativši da je dete „vrlo slabačko“, poštedela ga je seoskih poslova i tako mu omogućila da se školuje. Iako je mali Gojko bio sklon „predmetima gde ne mora da memoriše, kao što su matematika i fizika“, iako je iz veronauke imao dvojku, uticaj rodbine je prevagnuo i njegov konačan izbor bio je bogoslovija. 

Posle završene niže gimnazije u Tuzli (1925-1929) i bogoslovije u Sarajevu (1930-1936) došao je u Beograd gde je upisao Bogoslovski fakultet. Tu je vanredno završio i preostale razrede gimnazije da bi mogao da upiše uporedo i Medicinski fakultet. Na Medicinskom fakultetu je stigao do druge godine studija, a Bogoslovski je završio i tu ga zatiče Drugi svetski rat.

Da bi se izdržavao radio je na beogradskim građevinama, što mu nije odgovaralo zbog slabog zdravlja. Na poziv svog školskog druga Jeliseja Popovića odlazi u ovčarsko-kablarske manastire gde je proveo ostatak rata i gde počinje svoj monaški život.

Teskoba u Rači...

Prvo je bio u manastiru Svete Trojice u Ovčaru, a potom veroučitelj deci izbeglica u Banji Koviljači. Tada se teško razboleo „na plućima“ i lekari su verovali da je tuberkuloza predviđajući mu još tri meseca života. Izvesno vreme proveo je u manastiru Vujan gde se izlečio i u znak zahvalnosti izrezbario i poklonio manastiru jedan drveni krst. 

Zamonašen je u manastiru Blagoveštenju 1946, kada je unapređen u čin jerođakona. Od 1949. do 1955. bio je sabrat manastira Rače. Školsku godinu 1950/51. proveo je kao učitelj zamenik u prizrenskoj Bogosloviji “Svetih Kirila i Metodija”.

·   Dok sam, posle Drugog svetskog rata, bio u Rači, mi u manastiru nismo živeli izdvojeno od naroda, tako da smo saznavali šta se događa oko nas i u kakvom smo vremenu... Svoje teskobe i slutnje mi monasi uprezali smo u dnevne poslove koje nismo uvek stizali da posvršavamo do večeri. Nekad bismo uzimali samo po komad hleba i čitav dan radili u polju, nadgledali manastirsku stoku, dovlačili drva iz šume... - pribeležio je patrijarh Pavle.

Negde u leto 1945. otac Julijan je Gojka odveo u manastir Blagoveštenje, gde je i sam bio premešten. Tamo se Pavle konačno odlučio da, zbog bolesti, ne može biti sveštenik.

Svestan, dakle, da taj poziv nije za mene i da, odmalena bez roditelja, ne mogu imati svoju porodicu, zamonašio sam se uoči Blagovesti 1946. godine. Završetak rata nije doneo kraj iskušenjima ni narodu ni Crkvi. Sa odlaskom okupatora nije se povuklo i ono "zlo domaće", već je nastavilo da zavađa i zastrašuje ljude na razne načine, pod vidom borbe protiv narodnih neprijatelja... - pribeležio je kasnije patrijarh Pavle.

U čin jeromonaha unapređen je 1954, protosinđel je postao iste godine, a arhimandrit 1957. Od 1955. do 1957. bio je na postdiplomskim studijama na Bogoslovskom fakultetu u Atini. Izabran je za episkopa raško-prizrenskog 29. maja 1957, a posvećen je 21. septembra 1957., u beogradskoj Sabornoj crkvi. Čin posvećenja obavio je patrijarh srpski Vikentije. 

Za episkopa raško-prizrenskog ustoličen je 13. oktobra 1957. u prizrenskoj Sabornoj crkvi. U Eparhiji raško-prizrenskoj gradio je nove crkve, obnavljao stare i porušene, posvećivao i monašio nove sveštenike i monahe. Starao se o Prizrenskoj bogosloviji, gde je povremeno držao i predavanja iz crkvenog pevanja i crkvenoslovenskog jezika. 

Često je putovao, obilazio i služio u svim mestima svoje Eparhije. Sa kosovskim egzodusom, prizrenska Bogoslovija Svetog Kirila i Metodija je posle 1999. privremeno premeštena u Niš, a sedište Raško-prizrenske eparhije iz Prizrena u manastir Gračanicu. Kao episkop raško-prizrenski svedočio je u Ujedinjenim nacijama pred mnogobrojnim državnicima, o stradanju srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.

Srušena kuća!

Rođen je 11. septembra 1914. godine u selu Kućanci blizu Donjeg Miholjaca (tada Austrougarska, sada Hrvatska), u porodici siromašnih zemljoradnika kuća Patrijarha Pavla bila je skromna kao i većina kuća u tom selu. Rodnu kuću patrijarhovu u poslednjem ratu srušili su Hrvati. 

Kuća je minirana i srušena samo zato što se u njoj rodio srpski patrijarh, u Kućancima, naime, nikakvih borbi i ratnih sukoba nije bilo. Gimnaziju je završio u Beogradu, a šestorazrednu Bogosloviju u Sarajevu. Bogoslovski fakultet je studirao u Beogradu.

Bavi se i naučnim radom. Objavio je monografiju o manastiru Deviču, “Devič, manastir Svetog Joanikija Devičkog” (1989, drugo izdanje 1997). U Glasniku Srpske pravoslavne crkve, od 1972. godine objavljuje studije iz Liturgike u obliku pitanja i odgovora, od kojih je nastalo trotomno delo “Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere, (1998, drugo dopunjeno izdanje 2007)”. 

Priređuje dopunjeno izdanje Srbljaka, koje je Sinod Srpske pravoslavne crkve izdao 1986. Takođe, priređuje Hristijanskije prazniki od M. Skabalanoviča. Autor je i izdanja Trebnika, Molitvenika, Dopolniteljnog trebnika, Velikog tipika i drugih bogoslužbenih knjiga u izdanju Sinoda. “Pitanja i odgovori čtecu pred preoizvodstvom” objavljuje 1988, a “Molitve i molbe” 1996. Zaslugom patrijarha Pavla umnožen je u 300 primeraka Oktoih iz štamparije Đurđa Crnojevića.

Patrijarh Pavle je dugo godina je bio predsednik komisije Svetog arhijerejskog sinoda za prevod Svetog pisma Novog zaveta, čiji je prvi prevod, koji je zvanično odobren od Crkve, objavljen 1984, a ispravljeno izdanje ovog prevoda 1990..Isto tako, bio je predsednik Liturgičke komisije pri Svetom arhijerejskom sinodu, koja je pripremila i štampala Služebnik na srpskom jeziku.

Tokom njegovog 17. godišnjeg patrijaraškog staža obnovljeno je i osnovano više eparhija. Obnovljena je Bogoslovija na Cetinju 1992. Dve godina kasnije otvorena je Duhovna akademija Svetog Vasilija Ostroškog u Srbinju (Foča), a 1997. i Bogoslovija u Kragujevcu, kao odsek Bogoslovije Svetog Save u Beogradu. Na majskom zasedanju Sabora 1999. osnovana je i Informativna služba Srpske pravoslavne crkve.

U njegovo vreme pokrenuta je 1993. u Beogradu Akademija SPC za umetnosti i konservaciju, sa nekoliko odseka (ikonopis, freskopis, konservacija), nastava veronauke je vraćena u škole (2002. godine), a Bogoslovski fakultet vraćen je u okvire Beogradskog univerziteta iz koga su ga komunističke vlasti izbacile 1952. godine. Imajući u vidu zasluge patrijarha srpskog Pavla na naučnom bogoslovskom polju, Bogoslovski fakultet SPC u Beogradu dodelio mu je 1988. zvanje počasnog doktora bogoslovlja.

Kao patrijarh SPC učestvovao je i mnogim političkim događajima od 1990 pa sve dok nije otišao na lečenje. Patrijarh Pavle učestvovao je smirivanju „Plišane revolucije“ posle demonstracija 09. marta 1991 i bio jedan od ključnih faktora u smirivanja tenzija posle tih demonstracija. 

Za svo vreme ratova i sukoba u Sloveniji Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini aktivno deluje da sukobi budu obustavljeni apelujući na sve sukobljene strane. 

Lično odlazi 1993 godine u Banja Luku pokušavajući da ubedi rukovodstvo Republike Srpske da sa muslimanima i Hrvatima u BiH pronađu jezik razumevanja i razbuktali rat obustave.

Na inicijativu Patrijarha Pavla 1995 dolazi do susreta i pomirenja Miloševića i Karadžića što će kasnije otovoriti vrata za održavanje Dejtonskog sporazuma i zaustavljanja rata u BiH kao i stvaranja Republike Srpske. 

Kao Patrijarh učestvuje u svim inauguracijama predsednika SR Jugoslavije a kasnije i Srbije. Sveštenici se vraćaju u instituciju Vojske Jugoslavije i Srbije kao i u zdravstvene centre Srbije kako bi vernicima pomogli u trenutcima teških iskušenja.

Iz političkih aktivnosti Patrijarha Pavla postoji i jedna kuriozitet, koji je u javnosti manje poznat. Bez obzira na nekoliko pokušaja Patrijarh Pavle se u četiri oka nikada nije sreo sa Miloševićem i vodio razgovore o teškoj situaciji u kojoj se Jugoslavija nalazila i kako tu situaciju prevazići. Patrijarha Pavla su u periodu raspada SFR Jugoslavije mnogi napadali za velikosrpsko ponašanje, nisu znali da se on eto i sa predsednikom Miloševićem nikada nije sreo i nasamo razgovarao. 

Stav patrijarha i SPC je uvek bio pomirujući uz apele da se posvađana „braća“ bivše Jugoslavije moraju uzdržati od sukoba i sporove rešavati isključivo mirnim putem.

Materijal korišćen iz zvanične biografije Patrijarha Pavla, uz dopunu naših dobro informisanih saradnika.

Tekst pripremilo uredništvo
Srpske politike

--Linkovi Patrijarh sprski Pavle 

1. ^ „Вујански крст патријарха Павла („Православље“ број 901)“. Pravoslavlje.spc.rsПриступљено 27. 4. 2012.
2. ^ Vesna Trtović (15. 10. 2009.). „Туга у српској Светој гори („Прес“, 16. новембар 2009)“ (на((sr))). Pressonline.rs Приступљено 27. 4. 2012.
3. ^ D. Z. - M. M.. „Косовске године посуте трњем („Вечерње новости“, 18. новембар 2009)“. Novosti.rs Приступљено 27. 4. 2012.
4. ^ „Немојте нам одмоћи, тиме ћете помоћи („Вечерње новости“, 17. новембар 2009)“. Novosti.rs Приступљено 27. 4. 2012.
5. ^ „Историјат Православног богословског факултета Универзитета у Београду | Српска Православна црква [Званични сајт]“. Spc.rs Приступљено 24. 06. 2010.
6. ^ http://www.novosti.rs/upload/images/2009/11nov/1611/11_16-Pavle-put.jpg
7. ^ „Аскетски живот светог човека („Прес“, 16. новембар 2009)“ (на ((sr))). Pressonline.rs. 26. 3. 2012. Приступљено 27. 4. 2012.
8. ^ „Поуке патријарха Павла Србима и свим људима („Прес“, 16. новембар 2009)“ (на((sr))). Pressonline.rs. 26. 3. 2012. Приступљено 27. 4. 2012.
9. ^ Он је исповедао патријарха („Курир“, 17. новембар 2009)^{[мртва веза]}
10. ^ „Dnevni list Danas | Društvo | Bog intervenisao prilikom patrijarhovog izbora“. Danas.rs. 18. 11. 2009. Приступљено 24. 06. 2010..
11. ^ „Животом сведочио јеванђеље („Политика“, 16. новембар 2009)“. Politika.rsПриступљено 27. 4. 2012.
12. ^ ^а б D. Isailović (15. 10. 2009.). „Преминуо у сну („Прес“, 16. новембар 2009.)“ (на ((sr))). Pressonline.rs Приступљено 27. 4. 2012.
13. ^ Д. Давидов-Кесар (17. 11. 2009.). „Како је патријарх провео две године на ВМА („Политика“, 17. новембар 2009)“. Politika.rs Приступљено 27. 4. 2012.
14. ^ „Преминуо патријарх Павле („Политика“)“. Politika.rs Приступљено 27. 4. 2012.
15. ^ V. N.. „Преминуо патријарх Павле („Вечерње новости“, 15. новембар 2009)“. Novosti.rsПриступљено 27. 4. 2012.
16. ^ (J. D. - Lj. R.) (16. 10. 2009.). „Срби жале патријарха („Прес“, 16. новембар 2009)“ (на((sr))). Pressonline.rs Приступљено 27. 4. 2012.
17. ^ Ekipa "Novosti". „Мали смо пред тобом („Вечерње новости“, 18. новембар 2009)“. Novosti.rs Приступљено 27. 4. 2012.
18. ^ Танјуг. „Сахрана патријарха у четвртак у 13 часова („Политика“, 16. новембар 2009)“. Politika.rs Приступљено 27. 4. 2012.
19. ^ „Сахрањен патријарх Павле („Политка“, 20. новембар 2009)“. Politika.rs. 20. 11. 2009.Приступљено 27. 4. 2012.
20. ^ Ekipa ”NOVOSTI”. „Патријарх Павле сахрањен („Вечерње новости“, 19. новембар 2009)“. Novosti.rs Приступљено 27. 4. 2012.
21. ^ „Вечна кућа под чемпресом („Политика, 17. новембар 2009“)“. Politika.rs. 17. 11. 2009.Приступљено 27. 4. 2012.
22. ^ D. Luković (19. 10. 2009.). „Сахрањен патријарх Павле („Прес“, 20. новембар 2009)“ (на((sr))). Pressonline.rs Приступљено 27. 4. 2012.
23. ^ Novosti online. „Испраћај у четвртак („Вечерње новости“, 16. новембар 2009)“. Novosti.rs Приступљено 27. 4. 2012.
24. ^ Преминуо патријарх Павле. Б92, 15. новембар 2009., Приступљено 15. 11. 2009.
25. ^ Између цркве и политике („Прес“, 16. новембар 2009), Приступљено 14. 4. 2013.
26. ^ Велики шаљивџија („Прес“, 16. новембар 2009.), Приступљено 14. 4. 2013.
27. ^ Тихи одлазак духовног вође („Блиц“, 16. новембар 2009.), Приступљено 14. 4. 2013.